Dnevnik br. 13 (Njujork)
Okolina me stalno opominje da pišem dnevnike za svoj sajt! Znam, loša navika nepisanja mora da se promeni... Radim na tome!
S obzirom da vam opet nisam dugo pisao, teško je izabrati početnu temu.
Kako sam igrao, ponašao se, kretao, s kim i kada igram, verovatno već znate, tako da ću potegnuti neke druge teme!
Toronto je bio fenomenalno organizovan turnir... Imao sam šampionski tretman i na tome se zahvaljujem direktoru turnira i ostalim organizatorima...
Kao i prošle godine u Montrealu, na tribinama je bilo prisutno dosta ljudi iz Srbije koji žive u Kanadi... Tako da sam se osećao "kao kod kuće"!
Uspeh na terenu je mogao da bude i bolji, ali život ide dalje i priprema za Sinsinati!
Mason ("predgrađe Sinsinatija") je mesto gde se održava turnir. Da se ne lažemo, nije baš najzanimljivije mesto na svetu! Pored teniskih terena koji su uzavreli na ekstremnim vrućinama, postoji zabavni park ludim rolerkosterima, bioskop, nekolicina restorana pored našeg hotela "Marriott", i par lepih i relaksirajućih golf terena... Izvinjavam se ako sam uvredio nekoga, ali to su činjenice. Prednost je ipak to sto imate automobil na raspolaganju za vreme turnira, pa možete i do Njujorka da svratite ako vam je volja.
OLIMPIJADA!
E to je tema o kojoj možemo da pišemo, pričamo, sanjamo ceo život.
Imao sam privilegiju da učestvujem na najvažnijem, najprestižnijem sportskom događaju... Sama pomisao na istoriju koju ovaj događaj ima, čini te emotivno ispunjenim! Kada sam išao u Peking, nisam znao šta da očekujem, jer nikada ranije nisam bio deo Olimpijade... Postoji takođe izvesna razlika i kod organizacije, jer je teniski olimpijski turnir deo ITF-a, a većina turnira na kojima učestujemo su deo ATP-a!
Prvo što smo zatekli po dolasku je količina ljudi na aerodromu! Nije za džabe izreka "ima ih kao Kineza"
Na svakom koraku na aerodromu, kao i u gradu možete primetiti da je sve posvećeno "svetim krugovima"! I konacno, Olimpijsko selo... Akreditacija je jedna od najvažnijih stvari kojoj morate posvetiti dosta pažnje, jer bez nje ne možete ući nigde, pa ni u Kinu (jer služi kao viza)! Za one koji često gube stvari je riskantno, jer procedura dobijanja nove akreditacije traje dugo... Olimpijsko selo je ugostilo sigurno oko 15.000 ljudi, i samim tim je sve teško organizovati... Međutim, moje mišljenje je da je organizacija bila besprekorna!
U selu je mnogo stambenih blokova koje su oni (ne znam po čemu) rasporedili na svoj način... Uglavnom, mi smo svoj blok delili sa Makedonijom i Angolom... Preko puta nas su bili Slovenci i Bosanci, a Hrvati pak malo dalje... Duž celog sela se nalazi velika ulica po kojoj cirkulišu stalno autobusi koji te mogu prevesti na željenu destinaciju u selu! S obzirom da je sve relativno blizu, nije naporno pešice sve obići. Najposećenije mesto u selu je Menza. Tu se u bilo koje doba dana i noći uvek nađe zavidan broj sportista koji uživaju u raznovrsnosti obroka koji su ima ponudjeni... Od mediteranske hrane, azijske, sve do cuvenog Mek Donaldsa!
Žao mi je što nismo bili uspešniji u osvajanju medalja, jer smo imali dovoljno kvaliteta da se ponadamo za još koju medalju za Srbiju... Nema veze, sledeca Olimpijada može da bude jako uspešna, ali samo ako država i Olimpijski Komitet dovoljno ozbiljno shvate potencijal koji naši sportisti imaju i da ih podržavaju u narednih četiri godine. Sve je stvar organizacije i zalaganja pojedinih institucija i naravno samih sportista.
Na kraju krajeva, osećaj kada uđete na glavni stadion u toku zvanične ceremonije otvaranja je nezamenjljiv, i još jednom se potvrđuje cinjenica da je Olimpijada san i ostvarenje svakog sportiste!
Vreme je doista bilo neobično i prvih dana nismo imali prilike da vidimo NEBO!
Da, da, dobro ste pročitali. Od tolikog smoga i gasova, jedina boja koja se mogla primetiti na nebu je SIVA! Jedan dan vlažnost vazduha je bila 87%! To vam sve dokazuje koliko je bilo teško takmičiti se pod takvim uslovima. Ali, od toliko lepih stvari u sklopu celog takmičenja, zanemarite i vreme i sve ostale pometnje i zato ja samo najlepše utiske nosim iz Pekinga. Čak ni grad nisam stigao da posetim, a iskreno, nisam imao ni preteranu zelju, jer za 10 dana (koliko sam ukupno bio), hteo sam da postavim što bolji rezultat i da iskusim sve čari Olimpijade i Olimpijskog sela!
Mogao bih do sutra da pišem o sitnim detaljima koje smo doživljavali, ali ne bih previše da ulazim u priču da ne bi bilo pogrešno shvaćeno!
Dosao je i taj ponedeljak, kada smo spakovali "prnje" i otputovali za Njujork...
Teško je bilo odvojiti se od iskustva kojeg ćete se rado sećati celoga života, a najveći žal imam zbog propuštanja drugih sportova. Hteo sam da gledam atletiku i plivanje, jer su ta dva sport asocijacija na reč Olimpijada, ali nažalost vreme i obaveze mi nisu dozvolile...
Trudiću se da budem zdrav i dovoljno uspešan kroz četiri godine kako bih ispunio normu za još jednu učešće na Olimpijadi... Još je rano govoriti, ali mi je želja da u Londonu 2012. učestvuje i moj mlađi brat Marko!
A možda i Đorđe (ako je stvarno napredan)
He, he, he!
U sledećem dnevniku ću vam pisati o boravku u Njujorku!
Vaš iskreno,
Novak
Home 
